Preda mnom je težak posao. Znate, kada sam pogledao profil ovdašnje publike, sa svojim značenjima i dizajnom, u svim svojim oblicima, i sa toliko ljudi koji rade na saradnji i mrežama, itd, da sam želeo da vam kažem, želeo sam da govorim o osnovnom obrazovanju u jednom veoma specifičnom kontekstu. Da bih to uradio u 20 minuta, moram da iznesem četiri ideje - kao četiri dela slagalice. I ako u tome uspem, možda ćete otići sa mišlju da možete da gradite na tome i možda da mi pomognete.
Prvi deo slagalice je udaljenost i kvalitet obrazovanja. Sad, pod udaljenošću podrazumevam tri različite stvari. Naravno, udaljenost u svom normalnom smislu, što znači da, što ste dalje i dalje od nekog urbanog centra, stižete u udaljenije delove. Šta se dešava sa obrazovanjem? Druga ili drugačija vrsta udaljenosti je da u okviru velikih gradskih zona širom sveta, imate džepove, kao što su sirotinjski delovi ili karton naselja ili siromašniji delovi, koji su društveno i ekonomski udaljeni od ostatka grada, pa imamo nas i njih. Šta se sa obrazovanjem dešava u kom kontekstu? Zadržite obe ove ideje o udaljenosti.
Pogađali smo. Pogađali smo da škole u udaljenim krajevima nemaju dovoljno dobre učitelje. Ako ih imaju, ne mogu da ih zadrže; nemaju dovoljno dobru infrastrukturu. I ako je imaju, imaju teškoća sa održavanjem. Ali želeo sam da proverim da li je ovo istina. Prošle godine sam iznajmio auto, pogledao na "Guglu", pronašao put u severnu Indiju iz Nju Delhija koji ne prolazi kroz neki veliki grad ili veliki gradski centar. Vozio sam oko 300km i gde god bismo našli školu, sproveli smo set standardnih testova i onda rezultate tih testova preneli na grafik. Grafik je interesantan, ali morate pažljivo da ga tumačite. Mislim, ovo je veoma mali uzorak; nemojte da generalizujete. Ali bilo je prilično očigledno, prilično jasno da na ovoj konkretnoj ruti kojom sam išao, što je škola bila udaljenija, rezultati su izgledali gori. Izgledalo je kao kletva i pokušao sam da to povežem sa na primer infrastrukturom, ili dostupnošću struje i takvih stvari.
Na moje iznenađenje, nije bilo korelacije. Nije koreliralo sa veličinom učionica. Nije koreliralo sa kvalitetom infrastrukture. Nije koreliralo sa nivoima siromaštva. Nije koreliralo. Ali desilo se da, kada sam primenio upitnik na svaku od tih škola, sa jednim jedinim pitanjem za nastavnike, a to je da li biste voleli da se preselite u urbani, gradski centar? 69% njih je reklo "da", i kao što vidite iz toga, kažu "da" samo nedaleko od Delhija, a kažu "ne" kad stignete do bogatih predgrađa Delhija - jer, znate, to su boljestojeće oblasti. I onda, 200km izvan Delhija, odgovor je dosledno "da". Mislim da učitelj, koji dolazi ili pešači do škole svakog dana misleći, želeo bih da sam u nekoj drugoj školi, verovatno ima dubok uticaj na ono što se dešava sa rezultatima. Tako je izgledalo da je motivacija i migracija nastavnika stvar koja snažno korelira sa onim što se dešava u osnovnim školama, nasuprot tome da li deca imaju dovoljno da jedu i da li su nagurani u učionicama i slično. Tako izgleda.
Kada uzmete obrazovnu tehnologiju, nalazim u literaturi da, znate, stvari poput vebsajtova, zajedničkih okruženja, slušate o svemu tome celog jutra - se uvek prvo isprobavaju u najboljim školama, najboljim gradskim školama i mislim da je rezultat toga pristrasnost. Literatura - jedan deo, naučna literatura, kaže da je obrazovna tehnologija precenjena i nezadovoljavajuća. Nastavnici uvek kažu, pa dobro je, ali previše skupo za ono što radi. Jer se isprobava u nekoj školi gde učenici već dobijaju, recimo 80% onoga što mogu da urade. Kad ubacite tu novu super tehnologiju, imaju 83%. Onda direktor to pogleda i kaže, 3% za 300.000 dolara? Zaboravite. Da uzmete istu tehnologiju i isprobate je u jednoj od tih udaljenih škola gde je postignuće 30% i recimo da ga podignete na 40%, to bi bila potpuno drugačija stvar. Dakle relativna promena koju OT, obrazovna tehnologija, možete doneti bila bi mnogo značajnija na dnu piramide nego na vrhu, ali izgleda da mi to radimo obrnuto.
Ja sam zaključio da bi OT trebalo prvo da stigne do marginalizovanih, a ne obrnuto. I konačno tu je i pitanje kako zaokupiti percepciju nastavnika? kada god odete do nastavnika i pokažete im neku tehnologiju njihova prva reakcija je, ne možete zameniti nastavnika mašinom - nemoguće je. Ne znam zašto je to nemoguće, ali čak i trenutak da pretpostavimo da je nemoguće - imam jedan citat Ser Artura Klarka, pisca naučne fantastike koga sam upoznao u Kolombu, rekao je nešto što potpuno rešava ovaj problem. Rekao je da nastavnik koji može biti zamenjen mašinom i treba da bude zamenjen. Kada razmislite, to stavlja nastavnika u tešku poziciju. U svakom slučaju, predlažem da je alternativno osnovno obrazovanje, bilo koja alternativa, neophodno tamo gde škole ne postoje, gde škole nisu dovoljno dobre, gde nastavnici nisu dostupni ili gde iz bilo kod razloga nastavnici nisu dovoljno dobri. Ako živite u delu sveta na koji se ovo ne odnosi, onda vam nije potrebno alternativno obrazovanje. Do sada se nisam susreo sa takvom oblašću, osim jednom. Neću imenovati, ali negde u svetu ljudi su rekli, mi nemamo taj problem, jer imamo savršene nastavnike i savršene škole. Postoje takva mesta, ali - u svakom slučaju, nisam čuo to nigde drugde.
Govoriću o deci i samo-organizaciji i skupu eksperimenata koji su doveli do ove ideje o tome kakvo može biti alternativno obrazovanje. To su eksperimenti koji se zovu rupa-u-zidu. Moram brzo da pređem ovo. To je serija eksperimenata. Prvi je urađen u Nju Delhiju 1999. Uradili smo nešto prilično jednostavno. U to vreme imao sam kancelariju koja se graničila sa gradskim siromašnim naseljem, tako da je postojala zid koji deli kancelariju i to naselje. Prosečena je rupa u zidu - tako je nastalo ime rupa-u-zidu - u koju je stavljen prilično moćan računar, uglavljen u zid tako da je monitor izlazio na drugi kraj, kontrola na dodir isto je uglavljena u zid, priključen internet velike brzine, instaliran "Internet Explorer", kao i "Altavista.com" - u to vreme - i samo ostavljen tako.
I ovo sam video. Dakle to je bila moja kancelarija. Tu je rupa-u-zidu. Oko osam sati kasnije pronašli smo ovog mališana. Sa desne strane je ovaj osmogodišnjak koji - i s njegove leve strane je jedna šestogodišnja devojčica koja nije baš visoka. A on ju je učio da pretražuje internet. To je postavilo više pitanja nego što je dalo odgovora. Da li je ovo stvarno? Da li jezik ima uticaja, jer on ne bi trebalo da zna engleski? Da li će kompjuter trajati ili će ga neko polomiti, ukrasti - i da li ih je neko naučio? Na poslednje pitanje su svi rekli, ali znate, mislim, mora da su provirili preko zida i pitali ljude iz tvoje kancelarije da im pokažu kako se radi i neko ga je naučio.
Tako sam preselio eksperiment iz Delhija i ponovio ga, ovog puta u gradu Čifpuri u centru Indije, gde sam bio siguran da niko nikad nikog nije naučio ničemu. (Smeh) Bio je topao dan, a rupa-u-zidu bila je na oronuloj, staroj zgradi. Ovo je prvo dete koje je došlo; kasnije se ispostavilo da je trinaestogodišnjak koji je napustio školu. Došao je i počeo da petlja oko kontrole na dodir. Veoma brzo je primetio da kada na njemu pomera prst, nešto se na ekranu pomera - i kasnije mi je rekao, nikada nisam video televizor na kom možete nešto da radite. Dakle "provalio" je to. Trebalo mu je preko 2 minuta da shvati da on nešto radi televizoru. I onda, dok je to radio, slučajno je kliknuo, udarivši ovaj kontroler - videćete kako to radi. Uradio je to i stranica na "Internet Explorer"-u se promenila. Osam minuta kasnije, pogledao je sa šake na ekran i pretraživao je: išao je napred i nazad. Kada se to dogodilo, počeo je da doziva komšijsku decu, deca bi došla i videla šta se tu dešava. Do večeri toga dana, sedamdesetoro dece je pretraživalo net. Dakle osam minuta i pričvršćen kompjuter je sve što nam je tamo bilo potrebno.
Mislili smo da se dešava sledeće: da deca u grupama mogu da se sama podučavaju da koriste kompjuter i internet. Ali pod kakvim okolnostima? U to vreme bilo je - glavno pitanje bilo je oko engleskog. Ljudi su rekli, znate, trebalo bi stvarno da imate ovo na indijskim jezicima, pa sam rekao, šta, da li treba da prevedem internet na neki od indijskih jezika? To je nemoguće. Dakle mora biti obrnuto. Ali da vidimo, kako deca savladavaju engleski? Preneo sam eksperiment u severoistočnu Indiju, u selo Madantusi gde, iz nekog razloga, nije postojao nastavnik engleskog pa deca uopšte nisu učila engleski. I napravio sam sličnu rupu-u-zidu. Sa jednom velikom razlikom u selu, u odnosu na gradske slamove: više devojčica nego dečaka je došlo do kioska. U gradskim slamovima, devojčice se drže po strani. Ostavio sam računar sa gomilom diskova - nije bilo interneta - i vratio sam se nakon tri meseca. Kada sam se vratio, zatekao sam ovo dvoje dece, osmogodišnjaka i dvanaestogodišnjaka, kako igraju igru. I čim su me videli rekli su, treba nam brži procesor i bolji miš. (Smeh) Bio sam stvarno iznenađen. Znate, kako su, zaboga, znali sve ovo? I rekli su da su naučili sa diskova. Rekao sam, ali kako ste razumeli šta se tu događa? Rekli su, pa, ostavili ste ovu mašinu samo sa engleskim jezikom, pa smo morali da naučimo engleski. Izmerio sam, koristili su 200 engleskih reči među sobom - pogrešno ih izgovarali, ali pravilno koristili - reči kao exit, stop, file, save, takve stvari, ne samo u vezi sa kompjuterom nego i u dnevnim razgovorima. Madantusi je pokazao da jezik nije prepreka; u stvari, možda mogu da se nauče jeziku ako zaista to žele.
Konačno sam dobio neka sredstva da isprobam ovo i vidim da li se rezultati ponavljaju; da li će se destiti još negde. Indija je dobro mesto za ovakav eksperiment jer imamo dosta etničkih raznovrsnosti - znate, genetske raznovrsnosti, rasne i socio-ekonomske raznovrsnosti. Tako sam mogao da biram uzorak i da pokrijem presek koji bi obuhvatio praktično ceo svet. Radio sam ovo skoro pet godina i ovaj eksperiment nas je stvarno odveo uzduž i popreko Indije. Ovo su Himalaji. Na severu je veoma hladno. Takođe sam morao da projektujem konstrukciju koja bi preživela napolju, a koristio sam normalan PC, i bile su mi potrebne razne klime, za šta je takođe Indija odlična jer postoji veoma hladno, veoma toplo itd. Ovo je pustinja na zapadu, blizu granice sa Pakistanom. Ovde vidite odlomak - jedno od ovih sela - prva stvar koju su ova deca uradila, pronašla su sajt kako bi se naučila engleskoj abecedi.
Onda centralna Indija - veoma toplo, vlaga, ribarska sela gde vlažnost ubija elektronske uređaje. Takođe smo morali da rešimo sve probleme bez klimatizacije i sa vrlo slabom strujom, pa većina ovih rešenja obuhvata korišćenje malih ventilatora postavljenih na pravo mesto kako bi mašine radile. Želim da skratim ovo. Ponavljali smo ovo. Ovaj deo je isto lep. Malo dete, šestogodišnjak, govori svojoj starijoj sestri šta da radi. Ovo se često dešava sa ovim kompjuterima, vidimo kako mlađa deca uče onu stariju.
Šta smo saznali? Uvideli smo da deca od 6 do 13 godina mogu da se sama podučavaju u povezanoj okolini, nezavisno od bilo čega što merimo. Dakle, ako imaju pristup računaru, učiće, razvijati inteligenciju. Nisam pronašao nikakvu korelaciju, ali to mora biti u grupama. I to može biti od značaja, znate, za ovu grupu, jer svi vi pričate o grupama. Dakle postoji moć koju ima grupa dece ako eliminišemo intervenciju odraslih.
Samo ukratko o brojevima. Koristili smo standardne statističke tehnike, pa neću o tome govoriti. Ali dobili smo čistu krivu učenja, skoro jednaku kao što biste dobili u školi. Ostaću na tome, jer to nekako dovoljno govori, zar ne? Šta su mogli da nauče da rade? Osnovne funkcije "Windows"-a, pretraživanje, crtanje, ćaskanje i imejl, igre i obrazovni materijal, skidanje muzike, puštanje filma. Ukratko, ono što svi mi radimo. I preko 300 dece će postati računarski pismeno i moći će da koristi sve ove stvari za 6 meseci, sa jednim računarom.
I kako to rade? Ako izračunate vreme pristupa, svelo bi se na minute po danu, dakle ne dešava se tako. U stvari, jedno dete upravlja računarom. I obično ga okružuje troje druge dece koja mu savetuju šta bi trebalo da rade. Ako ih testirate, svo četvoro će imati iste rezultate, bez obzira šta ih pitate. Oko ovih četvoro je obično grupa od oko šesnaestoro dece koja takođe savetuju, obično pogrešno, u vezi sa svim što se dešava na računaru. I svi oni će takođe položiti test na tu temu. Dakle podjednako uče gledanjem kao i dok rade. To izgleda suprotno učenju odraslih, ali upamtite, osmogodišnjaci žive u društvu gde im se većinom vremena govori, nemoj ovo, znate, ne diraj flašu sa viskijem. I šta osmogodišnjak radi? Veoma pažljivo posmatra kako se dodiruje flaša sa viskijem. I da ga testirate, veoma tačno bi odgovorio na svako pitanje na ovu temu. Oni, dakle, usvajaju veoma brzo.
I koji je bio zaključak kroz šest godina rada? Taj da se osnovno obrazovanje može desiti samo, ili neki njegovi delovi. Ne mora biti nametnuto sa vrha. To možda može biti samo-organizovan sistem - i to je drugi deo koji sam želeo da vam kažem, da deca mogu da se sama organizuju i ispune obrazovni cilj.
Treći deo se odnosio na vrednosti, i opet, ukratko, testirao sam preko 500 dece širom Indije i dao sam im oko 68 različitih pitanja o vrednostima i samo tražio njihovo mišljenje. Dobili smo svakakva mišljenja. Da, ne, ili ne znam. Uzeo sam pitanja na koja sam dobio 50% da i 50% ne i skupio sam 16 takvih izjava. To su bile oblasti gde su deca bila očigledno zbunjena, jer je pola reklo "da", a pola "ne". Tipičan primer, ”ponekad je neophodno lagati”. Nemaju način da odrede kako da odgovore na to pitanje; možda niko od nas nema. Ostavljam vas sa trećim pitanjem. Da li tehnologija može da izmeni usvajanje vrednosti? Na kraju, samo-organizovani sistemi, o kojima opet neću govoriti mnogo jer puno slušate o njima. Prirodni sistemi su svi samo-organizujući: galaksije, molekuli, ćelije, organizmi, društva - osim u debati o inteligentnom kreatoru. Ali u ovom trenutku, što se nauke tiče, on je samo-organizujući. Ali drugi primeri su saobraćajne gužve, berza, društvo i oporavak od katastrofa, terorizam i pobune. A poznati su vam i samo-organizujući sistemi na internetu.
Dakle evo moje četiri rečenice. Udaljenost utiče na kvalitet obrazovanja. Obrazovna tehnologija bi prvo trebalo da se uvede u udaljene oblasti, a u ostale kasnije. Vrednosti se stiču; doktirna i dogma se nameću - dva suprotstavljena mehanizma. A učenje je najverovatnije samo-organizujući sistem. Ako sve četiri stavite zajedno, onda imamo - po meni - imamo cilj, viziju obrazovne tehnologije. Obrazovna tehnologija i pedagogija koje su digitalne, automatske, tolerišu greške, minimalno invazivne, povezane, samo-organizovane. Kao edukatori, mi nikada ne tražimo tehnologiju; pozajmljujemo je. "PowerPoint" se smatra za izuzetnu obrazovnu tehnologiju, ali nije namenjen obrazovanju, namenjen je konferencijskim prezentacijama. Pozajmili smo ga. Video konferencija. Sam personalni računar. Mislim da je vreme da edukatori naprave svoje naočare, i ja imam jedan takav par. Ovo je kratak pogled na to. I jedan takav par naočara bi trebalo da napravi tehnologiju koja obraća pažnju na udaljenost, vrednosti i nasilje. Mislio sam da mu dam ime - zašto se ne bi zvao "od-doktrinacija". Da li ovo može biti cilj za obrazovnu tehnologiju budućnosti, želim da ostavim vama na razmišljanje.
Hvala vam.
Autor: Sugata Mitra
Prevod: Ivana Korom
Verifikacija prevoda: Sandra Gojić
