Na pragu smo doba u kome ćemo moći da odštampamo gotovo sve što poželimo – od hrane, cipela za večernji izlazak, preko igračaka i alata, medicinske opreme ili vatrenog oružja pa sve do porodične kuće. Koliko ima istine u najavama da će nam 3D štampači (3D printers) donijeti novu industrijsku revoluciju?

Poslije neočekivano burnog razvoja kompjutera, približili smo se granici razvoja digitalne tehnologije. Nema više novih procesora od kojih je, kao nekada, svaki bar trostruko brži od svog prethodnika. Nove video jedinice tek umjereno se razlikuju od prethodne generacije, superkompjuteri i vještačka inteligencija su značajno usporili, a proizvođači monitora se razmeću stereoskopskom 3D tehnologijom pronađenom još 1838. godine. Već punu deceniju se kompjuterska industrija oslanjala na prepakivanje stare tehnologije u nova kućišta, pa smo imali sve manje laptopove, tablete, fablete. Ništa od svega toga nije bilo suštinski novo, tako da su se korisnici već umorili od mijenjanja boja i maski na svojim „pametnim“ telefonima.

A onda se dogodilo čudo i pojavili su se 3D štampači, koji su najavili novu paradigmu u digitalnom dobu. Rezultat rada kompjutera više ne mora da bude samo otisak nečije mašte u virtuelnom prostoru, koji će nestati sa isključenjem. Sada je to predmet koji možete da opipate, koji ima svoju težinu i koji se, nakon izlaska iz štampača, praktično ne razlikuje od nečega što je napravljeno na konvencionalan način, uz puno ručnog ili mašinskog rada.